Стеван Сремац - биографија

Стеван Сремац

Стеван Сремац (23. новембар 1855, Сента – 25. август 1906, Соко Бања) другорођено је дете из брака Аврама Сремца, кројача и Катице, кћери Филипа Ђорђевића и Ане Малешевић.

Аврам је био станар у Филиповој кући. Наочит, кицош и картарош залудео је најмлађу кћер богатог трговца, који није хтео да да Катицу таквом човеку. На наговор сина јединца, Јована, некако се умилостивио – дао је кћер, али не и мираз.

На салашу где је млади пар тада становао, Катица је са девенаест година родила прво дете – девојчицу Марију која је, нажалост, живела само годину дана. Након њене смрти Аврам и трудна Катица, доселили су се у град. Ту се родио 23. новембра 1855. године, син првенац – Стеван.

Аврам је ретко био код куће, а по Стевановим причама (магловито се сећао оца), када би долазио ноћу касно, чула би се свађа и плач. Катица није живела дуго. Преминула је у двадесет трећој години, оставивши за собом три сина – трогодишњег Стевана, Јована (годину и по) и тромесечног Андреја.

Аврам се поново оженио. За жену узе Милицу Радивојевић, која му 1861. године роди сина Владимира. У другом браку Аврам није дуго поживео – преминуо је 1867. године у Сенти. Бригу о тројици Катициних синова преузео је ујак Јован – исти онај који је наговорио Филипа да да кћер Авраму. Тако су се браћа нашла у Београду.

Стеван је био одличан ђак, жељан науке. Завршио је Гимназију 1875. године. Професори су му били Стојан Новаковић, Светислав Вуловић, Милош С. Милојевић... Блиски школски другови, између осталих, били су му Љубомир Недић и Стеван Мокрањац.

Стеван Сремац и пријатељи

Стеван Сремац определио се за студије историје на Великој школи у Београду и тада се приклонио Либералној странци. Када су избили српско-турски ратови (1876-1878), Сремац је отишао као добровољац у ђачку добровољачку батерију. Када се вратио у Београд положио је све испите.

Године 1878. поднео је молбу Министарству просвете и црквених послова за службу у просветној струци. Био је професор средње школе у Нишу, Пироту и Београду (Трећа београдска гимназија), где је предавао историју. Био је и члан управног одбора Народног позоришта. Стеван Сремац, сенћански син, постао је професор и књижевник, а пред саму смрт – академик. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1906. године.

Ниш је Сремчев други завичај; тамо је провео једанаест најбољих година. Наводи се да је веома волео Ниш и, ако желимо да упознамо његову књижевну еволуцију, не можемо то учинити без разумевања дугогодишњег живота у „убавоме граду на Нишави“.

Млади предавач Стеван Сремац са двадесет четири године ступио је у Нишку гимназију која је имала само три разред. Добио је прво да предаје географију, цртање и краснопис. У следећој години предаје српски језик, историју Срба, цртање и краснопис, литерарне облике (књижевност), српску граматику и немачки језик. Уједно је водио и школску библиотеку. Сремац је знао неколико језика – знао је немачки, предавао је мађарски, руски и француски, тако да је могао да чита стране писце на оригиналу.

Сремац је имао значајног удела у оснивању две културне институције: нишког позоришта „Синђелић“ (претеча данашњег Нишког позоришта) 1887. године и градске читаонице – претеча Народне библиотеке „Стеван Сремац“ (1879. године). Његов брат Јован Сремац, 1906. године, нишкој библиотеци поклонио је пишчеву богату личну библиотеку чији се фонд налази у Народном музеју у Нишу.

Стеван Сремац почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години (1888. године), почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године, под насловом „Из књига староставних“.

Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године, под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898). Један од најбољих хумористичких романа наше књижевности је „Зона Замфирова“ (1906) – најбоље компоновано Сремчево дело.

Сремац је, иначе, био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је и епизодичност. Његова дела везана су за Београд, Ниш и Војводину.